Επιμέλεια: Εύα Πετροπούλου Λιανού
Nerazvejan na repove konjma
po predelu šupljem ko sačma
kad jezgrom otvori crno oko
pa belim usijanjem se raspe
tako te ljubljena polulud iskah
dok cela vaseljena mi se ruši –
zgromljen iznutra od groma
ko nepokajnik pred Zidom plača
pod zemlju ukopan, a skokom
hoće nimbus tvoje čari da naspe
iz studenca, između dva vriska
mog i tvog neodaziva u tmuši –
Okrenula si se plamteća kometo
a nisi Euridika, čežnja da te mori
niti ja Orfej no hiljadita žica
na harfi, izbledela od haba
neukog carića što je svračka
podražaj slušao mesto slavuja –
pa ko propali muzikant svetom
glavinja, osrednjak koji se bori
da njegovo naličje vide s lica
i po trbuhu lupa se, ko dabar
a svi zvižde jalova da se tačka
što prije okonča, ta bujad –
Koja divne cvetiće bi da potre
i grmuše s lati što se glasi:
jedino si me ti slušala revno
uhlebljem bila što me hlebi
ko kad se od žbuke umeša cigla
koju su prokleli zidatri, vrgli –
ko najurenog trubača sa smotre
što više nigde da se skrasi
ne može – svud za prekorednog
drže ga, premda svija se tebi
zmijom ne bi li ga zmajem digla
iz tame adske božanskoj kugli –
